Svetac

“Da bi spoznao pravu radost, moraš imati nekoga s kim ćeš je podeliti“

15224555_10157795438240015_1810730222_o

Ponavljanje je majka učenja. Jeste, kako nije. Da je to tačno valjda bih ja za ovih 20 i kusur godina, koliko pamtim dolaske na slavu kod tetke Milice i teče Milorada, zapamtio da treba da uzmem žito kad uđem. Doduše, ćale uvek ispoštuje gorenavedenu mudrost i nikad ne zaboravi da mi krajnje suptilnom, neverbalnom komunikacijom poruči da se nada da sam komšijin, uz propratno „kako vino nikad ne preskočiš, da mi je znati“. Nema veze, stidljiv sam, ne volim da svi gledaju u mene, što moramo svi da budemo egocentrici. Dobro, ne može to baš da bude argument, uvek dođemo prvi na slavu, zorom, budu tetka teča i sestra tu, a i oni još krmeljavi. Međutim šta je tu je, srećom taj početni skandal uvek neko ubrzo nadmaši.

Tetkina i tečina slava je za mene uvek bio praznik, rame uz rame sa našom. O njenom značaju dosta govori činjenica da se tada nije išlo u školu i da je danima nakon toga kuća bila puna ruske salate i kolača. Još otkad sam bio klinac, znalo se tačno ko gde sedi (deca naravno u sobi, bez mogućnosti da razmazuju ajvar po uštirkanom belom stolnjaku), da negde između supe i sarme počinje priča o politici, koji bračni par će biti na ratnoj nozi narednih dana zbog njegovog „još samo jednu i krećemo“. Oduvek sam bio mrgud, za moje Pandorina kutija, ali tu su imali priliku da saznaju za skrivene kečeve (negde kad procenim da je ćaletu serviran 4. špricer, razume se, pa me izgrli kao da sam narodni heroj i zapečati sa „Samo da si ti meni živ i zdrav“), da me vide kako pijem po prvi put, upoznaju prvu veliku ljubav. To vam je onaj fini prelaz između „naša kuća“ i „tuđa kuća“, dovoljno mali da stvari ne izmaknu kontroli, a dovoljno veliki da se i danas, kao „mator konj“, radujem dan ranije.

Tetka kuva kao car, sve osim tiramisua koji pravi isključivo jer je to moderno i jer to pravi i „ona Goca sa prvog što je izluđuje“, pa da ne ispadne da je ona retro. Teča je zadužen da „niko ne ode gladan i žedan“ i da odradi vrhunski PR svojim prerađevinama od voća. Sestra se potrudi da pomogne oko svega, ali da to ostane u senci činjenice da se prolepšala od prošle godine, mada joj to naravno nikad ne kažem. I svašta tu bude, da se razumemo, i da se neko posvađa, pomiri, da boluje dan-dva posle, tračari, saopšti velike novosti, ali se na kraju uvek malo zapeva.. za one kojih možda više nema, a fale, i za nas koji smo tu.. za prošlu godinu i ovu koja nam dolazi..
Daleko smo vam mi od savršenih, ali, što bi rekao ćale, nek smo mi meni živi i zdravi! Živeli!

Slika i tekst: Aleksandra Radojičić

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su oznacena sa *