Svečane bele košulje

Svečane bele košulje
Upaši lepo tu košulju, šta si se zarozao?! Mama, gde mi je žuta haljina?? Marina, izlazi iz tog kupatila više! Pa majku mu, da li uvek moramo poslednji da dođemo?! Joooj pukla mi čarapa, pa nije ni čudo s kim ja živim..
Škljoc.
Mama zaključava vrata, tata isparkirava kola, ja u liftu popravljam šminku, svi još naelektrisani. Neka, to je nekako tradicija, ne bi valjalo da je drugačije.
Znaš već mesecima da se danas udaje mala pegava što ste zajedno proklijale, ali i dalje ne znaš kud bi sa tim. To je to, evo nas, piše velikim slovima sala za proslave. Gluposti, proleće ti kroz glavu sa jatom drugih pobrkanih misli, kao da tebi treba sala, pa ti slaviš stalno i svuda otkad je upoznala ovog cara koji je danas ženi. Ipak, lepo je, priznaje i najveći mrgud u tebi. Gledaš u raskošne mašne na stolicama, golica te miris orhideja i kala u nosu, kolena klecaju na prve taktove muzike. U tom stižu i oni, dve hodajuće radosti, kako i treba da bude.
Nekoliko pesama, slikanje, mnogo knedli u grlu zatrpanih tortom i rizlingom i evo već sviće.. Kako to obično biva, My make-up may be flaking, but my smile still stays on.. Kako i ne bi, pa večeras je rođeno bezbroj “sećaš se kad je.. “, “nije što je naš/a, ali je kao lutka”, “ma šta pričaš, nije moguće “. Svaki tren uštrikan u dušu i sećanje. U to ime, živeli!

Slika i tekst: Aleksandra Radojičić

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su oznacena sa *