Demanti

Sudeći po onima koji se u PR razumeju daleko bolje od mene, demanti treba da bude kratak, jasan, konstruktivan. Ovaj moj će biti sve samo neće to. Krenuću od Kulina Bana, skrenuti sa teme bar pet puta, možda mašiti ciljnu grupu. Unapred se izvinjavam. Ovo možda ne nalažu pravila pisanja demantija, ali kućno vaspitanje nikad nije viška.

Nisam neki rob kalendara i satova, često nisu previše pouzdani. Sudeći po njima, još leto je tek na izmaku, a od njega odavno ni traga ni glasa. Već danima se krišom ušuškavamo, pijemo čajeve i zaboravljamo da smo ikada bili na moru. Meni, kao osvedočenom ljubitelju leta, to stvarno teško pada. Nadala sam se još ponekom odlasku na bazen, izlasku na otvorenom, ma ako ništa drugo da će još neko vreme biti sladoleda, ali nije mi se dalo ove godine. Nadurila sam se, kao uvek kad mi nešto nije pravo, sve mi nekako posivelo preko noći. Međutim, ni to se ne može na miru. Krenuše odjednom, sa svih strana da mirišu paprike. Iskreno, nisam neki veliki ljubitelj – nit’ jedem paprike, nit’ pravim ajvar, ali taj miris s jeseni me uvek razoruža, od septembra do novembra je to moj Channel 5. Setih se onda i koliko je lep Jevremovac kad opada lišće, jeste bili nekad? Kao neki mlađi brat Central parka. I opet me je opilo vino sa Grožđebala, a opet nisam bila. U životu nisam bila ni blizu kad se beru vinogradi dole kraj Topole, ali se opet nekako radujem, možda zato što to znači da je došlo vreme da se uzme koji koga vole. Evo priznajem, recimo da ima nešto u toj jeseni, nije mi baš draga, ali je ok.

Recimo da sam sklopila primirje za žutim godišnjim dobom, ali zimu stvarno ne mogu. Sva ona smrzavanja, bljuzgavica, zagušljive prostorije mi baš ne gode. U poslednje vreme me i novogodišnja histerija istinski umara. Naročito je naporan taj decembar, složićete se, stalno se nešto slavi, hoćeš da blistaš, a štikle i led nikad nisu bili u ljubavi. Nije ni januar ništa bolji, posebno ako u svakom snegu vidiš iste tragove. Ipak, nisu ni te slave skroz bezveze, neko nešto lupi pa se prepričava, vidiš neke drage ljude za koje inače „nemaš vremena“, obraduješ se što one manje drage viđaš samo tad. Negde u međuvremenu padne i prvi sneg, nešto najbliže vremenskoj mašini što postoji. Nije ni obeleo, a ja bih već hvatala pahulje, pravila sneška i anđelčiće, grudvala se, sankala i ljubila na snegu, kao da mi je 15. A znate li vi kako miriše šerbet? To se pije samo kad te boli grlo, nikako drugim danima, ali dok se sprema ti zaboraviš da ti bilo šta fali, samo cupkaš pored šporeta. Bezveze, ispade odjednom da i zimu volim.

Zato radost, i zato demanti.

Pregura se sve to nekako izgleda, ali februar i mart nikako da me preko reda puste u proleće. Sad je red na vas, šta ćemo tad da slavimo?

Slika i tekst: Aleksandra Radojičić

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su oznacena sa *